Tomas Bernhard
Tomas Bernhard

Seča šuma

Beč 1984.

Povod za intervju bilo je objavljivanje knjige Seča šuma, a ne njeno konfiskovanje. U Austriji je ovo izdanje 28. avgusta 1984. konfiskovano od strane policije. Uzrok tome bila je privatna tužba kompozitora Gerharda Lampersberga koji je mislio da se prepoznao u knjizi. U vreme intervjua Tomas Bernhard je mislio da se nijedan sudija ne bi usudio da dopusti konfiskovanje jedne knjige. Ali, ispričao mi je kako je u toku nešto protiv njega. Na putu u hotel Zaher, gde je bio intervju, Tomas Bernhard je stalno zastajkivao. U lošem je zdravstvenom stanju, jedva da je spavao tokom cele noći, nije imao dovoljno vazduha. Na kraju je rekao: teško vama danas sa mnom!

Beč

FLAJŠMAN: Na omotu vaše nove knjige piše: „Narator, u kojem su se ovaj put više nego inače stopili fikcija i auto- biografske činjenice.“ Kakav je odnos? Šta je istina, a šta je književnost?

BERNHARD: Sve je istina i sve je književnost. Hajde da kažemo da su se izmešali. A onaj ko se u knjizi istinski pre- poznao i samu književnost će videti kao istinu. Ja tu ništa ne mogu da uradim.

FLAJŠMAN: U romanu govorite o kulturnom društvu našeg vremena, pojavljuju se pisci i spisateljice. Da li su to fiktivne osobe ili su to ljudi koje ste poznavali tokom života?

BERNHARD: To su potpuno normalni ljudi koje sam veoma dobro poznavao, koje zapravo i dalje veoma dobro poznajem, te u tom pogledu uopšte nema fikcije.

FLAJŠMAN: Da li je ovaj roman i deo vašeg razračunavanja sa sopstvenom prošlošću?

BERNHARD: On se bavi delom mog života, i to presud- nim delom. U jednom momentu želite da – kako se ono kaže – ovekovečite presudne delove svog života. To su pedesete godine. Danas su osamdesete; to je raspon od trideset go- dina tako da sada možete da vucarate nekadašnje prijatelje po knjigama, pišete o njima, fotografišete ih, dajete rukopis izdavaču i on to štampa.

FLAJŠMAN: I šta onda kada se ti prijatelji prepoznaju u toj knjizi?

BERNHARD: Pa dobro, oni i treba da se prepoznaju iako svi imaju druga imena. Onaj koga to nije pogodilo ne zna ko je on, dok onaj ko je time pogođen sto posto zna da je to on.

FLAJŠMAN: U ovom romanu pišete kako je duhovni život u Austriji propao. Beč je ustanova za uništavanje genija, novine su najgore na svetu, Burgteatar je odvratan, Vlada je još odvratnija. Da li ovim formulacijama takoreći gradite svoj umetnički stil ili je to zaista vaše mišljenje?

BERNHARD: Mišljenje se nameće samo po sebi i onda nastaje umetnički stil kojeg nigde drugde ne možete naći.

FLAJŠMAN: Nije li to pomalo arogantan stav?

BERNHARD: Ne mislim tako, to je potpuno normalan stav kojeg se držim. Ako živite ovde i idete gradom, poznajući pri- tom ljude, nužno je da nastane ono što je sada opisano u knjizi.

FLAJŠMAN: Da li je ova knjiga onda ipak napad na Austriju i njenu kulturnu istoriju?

BERNHARD: Ne, ne, ne. To su beleške kojima želim sebi da ovekovečim šta se tada dešavalo i kako je danas. Nikoga ja ne napadam. Ako se neko oseća napadnuto, onda je to njegova stvar, bilo da je u pitanju cela zemlja, kultura, ili šta ti ja znam, ministar, neki moćni ljudi ili običan svet koji je time možda zaplašen.

FLAJŠMAN: A zašto onda napadate?

BERNHARD: Ja uopšte ne napadam. To nije napad i nije agresivna već napisana knjiga. Pišem pisaćom mašinom, a ne oružjem.

FLAJŠMAN: Da, ali pišete kao da imate oružje u rukama.

BERNHARD: To je stvar tih ljudi koji se pojavljuju u knjizi i koji to doživljavaju kao oružje pa im onda svaka reč deluje poput metka

FLAJŠMAN: Ali, ipak ste recimo neke spisateljske ličnosti iz pedesetih godina…

BERNHARD: Pitanje je da li su to ličnosti, jer mislim da u Austriji postoji četrdeset hiljada pisaca, ali sumnjam u to (smeje se) da postoji četrdeset hiljada ličnosti.

FLAŠMAN: Da li je to sada vaš dosledno obezvređujući stav prema umetnosti i istoriji književnosti, ili naprosto tako mnogo iziskujete od umetnosti?

BERNHARD: Ne obezvređujem ja ništa, to obezvređuje samo sebe tako što naprosto ide svojim tokom, političkim ili kulturnim, jer putanja tog toka uvek ide ka dole, poput odrona ili grudve snega, tupoglave grudve snega. Gore je mala, ali kada se spusti dole ogromna je i uništava ceo Beč. Možda je i veća od Beča.

Za mene je Beč upravo onakav kakvim sam ga opisao u knjizi – on je mlin umetnosti, najveći mlin umetnosti na svetu u koji svi dobrovoljno uskaču, a svaki kancelar je mlinar, dok su ministri njegovi pomoćnici, te oni sve pevače, glumce i direktore pozorišta bacaju u mlin, a dole izlazi brašno. Ali ovaj proces uvek traje dugo, tako da je brašno, kada se pojavi dole, već buđavo i pomalo smrdljivo.

Tomas Benhard

FLAJŠMAN: Nikog i ništa niste poštedeli u ovoj novoj knjizi.

BERNHARD: To je došlo samo od sebe i to je nužno, valjda zbog eksplozije reči.

FLAJŠMAN: A gde ste vi tu?

BERNHARD: Ja sam takođe unutra. Ne mogu sada da opisujem svoju poziciju. To je pozicija onog koji piše, koji pravi prilično malu grudvu snega i onda je baca. On doduše zna gde je baca i da će ona neizbežno postati veća.

FLAJŠMAN: Zvuči pomalo drsko kada kažete da je ona prilično mala.

BERNHARD: Svaki čovek koji piše u suštini mora biti drzak jer u suprotnom neće daleko odmaći. Onaj ko se ne usuđuje da kaže svoje mišljenje, ko ubeđuje sebe u nešto, nikakvu knjigu ne može da napiše, osim neke bedne.

FLAJŠMAN: U kojoj meri su ličnosti ili osobe koje opisujete u ovoj knjizi ljudi s kojima ste se sretali u prošlosti, a u kojoj meri su oni primeri za određene situacije ili duševne sklonosti?

BERNHARD: To su klasični primeri klasičnih situacija ljudi iz Austrije koji pišu, prave muziku, plešu i bave se kuluturom.

FLAJŠMAN: Naslov glasi Seča šuma, ali knjiga ima i pod- naslov koji glasi Jedno uzbuđenje.

BERNHARD: Da, to je zbog stila koji je, muzički gledano, nešto razdražljiviji, i tako nešto se, polazeći od sadržaja, ne može pisati mirno već sa izvesnim uzbuđenjem.

FLAJŠMAN: To znači da ono raste sve do kraja?

BERNHARD: Uzbuđenje uvek raste sve do samog kraja. Završava se totalnom uzbuđenošću zbog grada Beča, sa željom za uništenjem i željom da ga obgrlite. Završava se Bečom koji vas guši, Bečom kao jedinim, najboljim i istovremeno najo- dvratnijim i najužasnijim gradom, poput domovine koja je, ako tako hoćete, uvek takva.

FLAJŠMAN: Da li se domovina uvek sastoji iz suprotnosti?

BERNHARD: Da, jer iz njih egzistirate, a i knjiga takođe egzistira samo iz suprotnosti. Nikakvu vrednost nema i ne uzbuđuje ako je jednosmerna.

FLAJŠMAN: Da li vas je uzbudilo vreme o kojem ste pisali? Ili vas je nešto drugo pokrenulo?

BERNHARD: Sećanja. Nakon trideset godina vreme vas više ne uzbuđuje, ali onda oživite sećanja i vidite da su to sve same manje ili više otvorene rane, onda poprskate malo otrova po tome i sve se zapali, na taj način unosite uzbuđenost u stil. Tada vam se pred očima pojavljuju ljudi koji vas izbezumljuju, te ih onda uvodite u knjigu koja postaje jedno uzbuđenje.

FLAJŠMAN: Ali kada se o prošlosti piše s distance čovek bi ipak trebalo da bude uzdržljiviji.

BERNHARD: To je kliše o posmatranju prošlosti, koji je, naravno, potpuno pogrešan. Stari ljudi mogu da pišu takve knjige, dok hromi sede u naslonjačama, ali to nije moj način, barem ne još, možda prekosutra, jer i dalje sam uzbuđen dok pišem, pa čak i kada nešto mirnije pišem, ja sam, na kraju krajeva, opet uzbuđen. Uzbuđenje je prijatno stanje, pokreće učmalu krv, pulsirate od njega, čini vas življim i stvara knjige. Bez uzbuđenja ne možete ništa, možete odmah da ostanete da ležite u krevetu. I u krevetu je (smeje se) zabavno kada se uzbudite, isto tako je i s knjigama. I to je takođe neka vrsta seksualnog odnosa, a danas je mnogo lakše napisati knjigu nego ranije kada je zaista bilo teže to izvesti, mnogo je prija- tnije napisati knjigu nego leći s nekim u krevet.

FLAJŠMAN: Da li je onda za vas pisanje knjiga neka vrsta kompenzatornog zadovoljstva?

BERNHARD: To su tako pomodne reči, isto kao i samo- ostvarenje. To je čista glupost. Ali već sam rekao šta je. Ne želim da se ponavljam.

FLAJŠMAN: U knjizi je Beč ustanova za uništavanje genija. Šta za vas predstavlja Beč?

BERNARD: Za mene je Beč upravo onakav kakvim sam ga opisao u knjizi – on je mlin umetnosti, najveći mlin umetnosti na svetu u koji svi dobrovoljno uskaču, a svaki kancelar je mlinar, dok su ministri njegovi pomoćnici, te oni sve pevače, glumce i direktore pozorišta bacaju u mlin, a dole izlazi brašno. Ali ovaj proces uvek traje dugo, tako da je brašno, kada se pojavi dole, već buđavo i pomalo smrdljivo.

FLAJŠMAN: Zbog čega se baš u Beču umetnici tako uništavaju?

BERNHARD: Zato što su ljudi u Beču najzlobniji ljudi koji postoje na svetu. S druge strane, tu je i ta industrija mlevenja koja zabavlja ljude. Veoma je zanimljivo kada vidite kako gore ubacuju genije i dobre ljude, a dole izlaze potpuno deformisani i samleveni u brašno, zar ne? Ne sviđa vam se to?

FLAJŠMAN: Da li nekad tokom pisanja, kada pišete o ljudima, mislite da biste nekog zapravo mogli da povredite?

BERNHARD: Tokom pisanja opisujem ljude bez želje da ikoga povredim. Ko još želi da povredi nekog? Opisujem stanje stvari, zapisujem sećanja, a ako to nekog vređa, to nije moja stvar. Kod mene je to literarni proces, takozvani umetnički proces.

FLAJŠMAN: Ali vi ovim umetničkim procesom…

BERNHARD: Ne želim nikog da povredim, ali ako se neko oseća povređeno, ja ne mogu da učinim ništa protiv toga. Po- stoje takođe i umišljene bolesti. Neko umisli da ima rak i onda trideset godina živi s tim, ja ne mogu da ga sprečim u tome.

FLAJŠMAN: Ali vi manje ili više želite da opišete sve to. BERNHARD: Da, tako je. To je zadatak pisaca.

FLAJŠMAN: I pritom uopšte ne mislite da bi to nekog moglo da pogodi ili da biste ga takoreći pogodili u nerv?

BERNHARD: Naravno da ne mislim, jer ja sam najviše pogođen. Šta je onda mene uzrujalo kada su se ti nebitni ljudi toliko uvredili? Osim toga, ja ne znam da li su se oni uvredili. Nisam bio pored njih dok su čitali tu knjigu. Iako sam radoznao čovek i rado bih bio pored njih dok je čitaju. To bih opet mo- gao da proučavam, mogao bih da napišem i knjigu o čitaocu i njegovom ponašanju tokom čitanja moje knjige. Ali ja ne mogu da budem sveprisutan i da se nalazim u blizini tih ljudi koji je sada negde možda čitaju.

FLAJŠMAN: Da li vas uopšte interesuju ti ljudi?

BERNHARD: Zapravo i ne. Uopšte ih više ne poznajem. Pre trideset godina su to za mene bili ljudi s kojima sam bio u kontaktu. Sada ih ne viđam, ali mogu da ih zamislim kao čitaoce.

FLAJŠMAN: Da li ponekad zamišljate svoje čitaoce?

BERNHARD: Uvek zamišljam sve, ali ne treba mnogo toga da zamišljate kada imate oči, jer u svakom slučaju vidite sve; mirna srca možete da se odreknete mašte. Sve možete da vidite, nema potrebe da išta zamišljate. Na ulici vam sve izlazi u susret (smeje se).

FLAJŠMAN: U ovoj novoj knjizi opet oštro kritikujete Burgteatar i takoreći ga osuđujete. Opet je to jedan od naj- gorih…

BERNHARD: Ja nisam nikakav sud, a takođe nisam ni sudija. Dakle, ja ne mogu nikog da osuđujem, a ni ovo nije sudnji dan. Burgteatar će nadživeti sve, on je kolos. I on takođe predstavlja jedno odeljenje industrije mlevenja, to je pozorišno odeljenje bečke industrije mlevenja, i tu se takođe sve melje. Dobri ljudi ili dobiju infarkt ili se ubiju, upucaju, obese, ili ih neko ubije, upuca, protera ili obesi. U suštini, ne stavlja samoubica sâm sebi omču oko vrata, već to radi direktor pozorišta zato što ne može da podnese nekog glumca i želi da ga se reši. Ili ministar stavlja direktoru Burgteatra omču oko vrata jer ga ne želi više na toj poziciji.

FLAJŠMAN: Vaše mišljenje mi deluje daleko od stvarnosti.

BERNHARD: Ja ne znam za nešto bliže stvarnosti od ove ustanove za uništavanje. Od čega je ona udaljena? Pa mi sedimo usred mlina, od čega je, dakle, ona udaljena? Osetite sami! I vi sedite usred mlina, svojevoljno ste uskočili, niko vas nije prisilio.

FLAJŠMAN: A vi?

BERNHARD: I ja sedim unutra, u posebnom odeljenju, ali povremeno iskočim da bih izbegao da me samelju.

FLAJŠMAN: Vi dakle radite ono što ne dopuštate drugima.

BERNHARD: Ja svima dopuštam sve. Svako može da radi šta god hoće, ne želim nikoga da ograničavam, a i niko vam to neće dozvoliti pa nikoga i ne možete da ograničavate. Svako može da kaže, napiše i uradi šta god hoće, živimo u potpuno slobodnom svetu.

FLAJŠMAN: Da li ste svesni da jezik vaših knjiga vreme- nom postaje sve radikalniji? Da li vam je to cilj?

BERNHARD: To je normalna pojava kada se bavite samo jednom aktivnošću, naravno da će ona tada uvek postajati delotvornija i sve bolja. Proza počinje da se poboljšava od četrdesete i to traje verovatno sve do sedamdesete, uvek će postajati sve bolja što ste bliži tim godinama. Ja imam tek pedeset i dve godine i neizbežno je da će ona postati bolja budem li doživeo još osamnaest godina

FLAJŠMAN: Da li bolja takođe znači i zlobnija? BERNHARD: Naravno, jer stari ljudi uvek postaju sve zlobniji. Deca su zlobna, to su najzlobniji ljudi koji uopšte postoje. Kaže se da stari ljudi ponovo postaju deca, dakle, oni opet dobijaju dečju zlobu, i na to još i užasnu staračku zlobu koja je najveća draž u ljudima. Stari ljudi bez zlobe su nepodnošljivi, kao i deca bez zlobe. Dobro dete je nepodnošljivo, isto kao i dobar stariji čovek. Ono što najviše volite jeste zapravo zloba, ali, naravno, samo ako pogađa druge, svako će vam to reći.

FLAJŠMAN: A vi? Da li ste vi već pogođeni tom staračkom zlobom?

BERNHARD: Polako ulazim u staračku zlobu. U tome je draž mojih knjiga koje sigurno postaju sve zlobnije. Nadam se da ću doživeti da vidim još neke delove. Ima još bitnih delova koje bih mogao da opišem i koje hoću da opišem.

FLAJŠMAN: Kao na primer?

BERNHARD: Budući da sam radoznao i zloban i da u suštini volim da postavljam zamke, mogu samo da nastojim da postanem što stariji i što zlobniji kako bih što bolje pisao. Ali, to i nije toliko teško, jer kada nešto radite trideset godina to svakako uvek postaje sve bolje. Slično je i s pijanistima. Kod violinista to nije slučaj jer njima ruke vremeno postaju sve slabije. Pisci nemaju taj problem, njima uglavnom ne slabi mozak.

FLAJŠMAN: Kome biste želeli da postavljate zamke?

BERNHARD: Svima, isto kao i deca, ona svima posta- vljaju zamke. Utoliko sam ostao dete jer svima, dakle, želim da postavljam zamke. Ljudi nasedaju na njih i onda je to baš zabavno, ako tako hoćete. Poznajete li ljude (smeje se) kojima to nije zabavno?

FLAJŠMAN: I ne muči vas što to radite na račun drugih?

BERNHARD: Uvek radite na račun drugih ljudi. Vi živite na račun drugih ljudi, kao i ja, i sve što radite, radite na račun drugih ljudi, te ni zloba nije izuzetak.

FLAJŠMAN: I uopšte nemate grižu savesti?

BERNHARD: Sve što kažete je licemerje i laž, te uopšte nije potrebno da imate grižu savesti koja je beskrajno gnusna i potpuno besmislena.

FLAJŠMAN: Ali to je previše paušalno gledanje na stvari.

BERNHARD: Ako neko kaže da ima grižu savesti, on je licemer. Pa dobro, sve je paušalno, ako tako hoćete, svaka rečenica koju izgovorite uvek je paušalna, sve je paušalno. Sve možete da proširite.

FLAJŠMAN: Ali vi na svet ne gledate samo kao na nešto gnusno.

BERNHARD: Naravno da ne, jer on nije samo gnusan. Deca su takođe i lepa, detinjstvo je nešto lepo, ali puno zlobe koja predstavlja protivtežu. Ja veoma rado živim, teško da poznajem nekog kome je život draži nego meni, iako sam takođe pun zlobe, pun gnusnosti i pun zamki, ali svakoga dana se radujem što živim i drugima mogu samo da poželim da se i oni raduju i da žive. Ali kada ljudi to ne rade i prekrivaju sebe mantilom licemerja i gnusnosti, onda je to njihova stvar.

FLAJŠMAN: A vi? Da li i vi takođe nosite mantil licemerja i gnusnosti?

BERNHARD: Svakom čoveku je potreban mantil jer će se u suprotnom smrznuti na hladnoći, a svet je na neki način veoma hladan.

FLAJŠMAN: Da li postoji opasnost da ljudi jednostavno prestanu da vas shvataju ozbiljno ako nastavite sve da uništa- vate kao što ste to uradili u ovoj knjizi?

BERNHARD: To je potpuno pogrešno razmišljanje, zato što na svetu ne postoji niko ko može sve da uništi, a takođe i niko ko hoće sve da uništi, jer bi time i samog sebe uništio, ali neizbežno je da u onome što pišete uvek ima mnogo uništavanja. Ali, hteti sve uništiti je glupost, nikada to nisam nameravao. U mojim knjigama se uvek zajedno sa izuzetnim ljudima pojavljuju i oni drugi. I kao što svako zna iz sopst- venog iskustva – postoji više gnusnih nego izuzetnih ljudi. Dakle, gnusnih ima mnogo više, ali postoji određeni broj podnošljivih, dok nepodnošljivih ima oko 80 procenata. A budući da pisac treba da piše istinu, on o stvarima piše onako kako ih on vidi.

FLAJŠMAN: Ali vama je mnogo toga odbojno i odvratno.

BERNHARD: I vi sami, kada ujutru ustanete, osećate da je skoro sve odbojno i odvratno. Uprkos tome, vi se oblačite, idete do radio stanice i završavate svoje poslove. I ja radim isto, ja to naprosto opisujem. Ako je iskrena, svaka prodavačica mleka će vam reći da joj je šef gnusan, da joj je put do posla nepodnošljiv, da joj je vreme odvratno, da hoće više novca nego što ga ima, da hoće da je ništa ne boli, ali da je ipak nešto boli, da joj odeća koju nosi nije dovoljno lepa, i to takođe oseća, ako je čupava, želeće da je očešljana, a ako je očešljana, želeće da je čupava. Mnogo je više odbojnih nego drugih stvari. Mene zanima pisanje, kako da to sprovedem u delo, ne propustim trenutak i dobijem novac. To je to. Potpuno sam ravnodušan prema tome šta će ljudi onda iščitavati iz toga.

FLAJŠMAN: Da li novac igra veliku ulogu u tome?

BERNHARD: Da, igra veliku ulogu. Osim toga, ja sam učeni trgovac, bio bih lud kada ne bi bilo tako, a i to pričinjava zadovoljstvo svakom čoveku. Ili vama pričinjava zadovoljstvo da nemate novac, a kada ga imate, da ga odmah poklonite?

Priključi se razgovoru

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Za dalje čitanje

@redboxknjige
Benedetijeve priče pored Volfganga Hilbiga u izdanju @edicijeradnisto među naslovima koje najčešće tražite u knjižari @bookastore Bulevar. U dobrom društvu!
Možemo slobodno da kažemo da je Levitan jedan od najkontroverznijih slovenačkih romana XX veka. Prvi put objavljen 1982. u Sloveniji, Levitan je zbog svoje provokativnosti i opisa atmosfere socijalističkih zatvora morao čekati 10 godina na objavljivanje. Preko Levitana i njegovih zatvorskih drugova upoznajemo poseban i samosvojan svet, svet bez nade, nabijen najrazličitijim ljudskim sudbinama i strastima, ali pun zapanjujuće ljudskog, neuništivog, bilo da se radi o nasilju nad ljudima, erotizmu ili o nagonu da se preživi. Evo šta Miljenko Jergović kaže o njemu:

„Nimalo Zupan nema sentimenta prema sebi i svom stradanju. On je satir, a ne mučenik, i više je seksa u njegovu romanu, nego što je zatvorskoga zlostavljanja. Osim toga, nije on nevinašce, niti sebe tako predstavlja. U zatvoru je završio jer se napio i tako pijan nekome iz slovenskoga političkog vrha dojavio da je Tito, kako je izvijestio švicarski radio, upravo podnio ostavku. Godina je bila 1948, malo nakon Rezolucije Informbiroa. Ujutro je pred nosom ugledao četiri revolverske cijevi, mamuran.“

#levitan #vitomilzupan #redboxknjige
Đoković je preokrenuo i na putu je da pobedi (nadam se da ga nismo urekli) tako da, bez brige, možete da se družite s nama u ovoj prijatnoj atmosfer KC Grada.  #redboxknjige
N O V  A  knjiga u izdanju RED BOX-a. 
Antologija najboljih priča najznačajnijeg urugvajskog književnika:
ČUDNO, ČUDESNO, ČUDOVIŠNO Priče iz Montevidea
Reposted from @belgraddofska PAŽNJA, PAŽNJA! Napisala sam tekst o En Bojer! Kliknite na #linkinbio👆 jer ovo je mali korak za čoveka a veliki za moj izlazak iz tužne epizode. ❤📖
•
#redboxknjige
#neumirem
#enbojer
#knjigolovka2021
#čitajmožene
#balkanbookstagram 
#anneboyer
#theundying
#serbianedition
#pulitzerprizewinner
#knjizevnost
#knjigesuljubav
#knjigesuin
#knjiškazajednica
#volimknjige
#volimdačitam
#knjigoljupci
#čitanjejein
#američkaknjiževnost
#delfikutak
#nonfictionbook
#americanliterature
#womenauthors 
#bookoftheyear 
#igreads 
#readersofinstagram 
#igreading
#greatbook 
#mustread
Miljenko Jergović o Merlinki:

"Terezin sin priča je o životnome mučeništvu, i kada bismo je sveli na golu fabulu, na faktografiju ljudske egzistencije, priča Vjerana Miladinovića sličila bi kratkim i poučnim hagiografijama, žitjima kršćanskih svetaca, predraskolnih i poslijeraskolnih, čije je cjelokupno zemaljsko postojanje bilo jedna velika patnja, iza koje je stajala duboka vjera, ali i potreba da se bude u skladu s vlastitom prirodom. Između njih i autora ove knjige naročite razlike nema, osim što ne postoji vjera, niti uvjerenje, nema društvene skupine koja bi tog ljudskog stvora smatrala svojim svecem ili koja bi jedan od tristošezdesetpet dana u godini, ili barem onaj tristošezdesetšesti prestupni dan slavila kao Dan svete Merlinke.

Terezin sin se, naravno, može čitati i na neki drugi način: iz sociološke perspektive, kao autorefleksija transrodne osobe u vremenima socijalizma – ili još nešto učenije od toga. A može se čitati i bez ikakve primisli i tendencije, kao što se čitaju dokumenti čovjekove sudbine. Jedino što ovaj tekst traži, bez čega on ne može, jest minimum ljudske i čitateljske empatije. Bez toga, bez empatije, Terezin sin idealan je da ga se ritualno spali na nekome od beogradskih, zagrebačkih, jugoslavenskih trgova. I da tako priča krene ispočetka i da tako ponovimo naš tužni dvadeseti vijek."

Prema rečima savremenika, bio je dobar čovek, ljudi u kraju su ga simpatisali. Često su ga viđali dok hrani pse lutalice na Kalemegdanu. O sebi je govorio kako u ženskom, tako i u muškom rodu. Ubijen je 22. marta 2003. godine u ulici Grge Andrijanovića.

Knjigu možete kupiti na redboxknjige.rs.

#terezinsin #merlinka #vjeranmiladinovic #redboxknjige #redboxizdavastvo
#Repost @unbearably_bookish
• • • • • •
***DARIVANJE***⁣
⁣
Rešila sam da vam poklonim jedan primerak “Ne umirem” En Bojer jer: ⁣
- govori o vrlo važnim temama⁣
- predivno je napisana⁣
- knjiga je kojoj se apsolutno treba vraćati⁣
Ono što treba da uradite je da me pratite, da lajkujete objavu i da mi u komentaru preporučite knjigu iz domena nefikcije koja vas je oduvala! ⁣
Igramo se do sutra popodne, a ekipa iz @makart_store će biti odgovorna za dostavu ovog dragulja pobedniku! ⁣
⁣
Darivanje važi za teritoriju Srbije, a sponzorišem ga me, myself & I.⁣
Srećno! ⁣
⁣
#darivanje #darivanjesrbija #giveawaysrbija #neumirem #enbojer #theundying #anneboyer #booklover #bookstagram #lovereading #redboxknjige
#Repost @estergrinvud
• • • • • •
Ja sam danas počela i završila ,,Ne umirem”, En Bojer, prošlogodišnju dobitnicu Pulicera za generalnu nefikciju. Zatvorila sam poleđinu knjige pre koji minut i sada ću ponovo da je okrenem i počnem iz početka, jer je ovo jedno blago od filozofske ode životu, patnji, književnosti i umetnosti upakovano u memoare žene koja je preživela karcinom dojke koje ću ja da iščitavam i iščitavam u narednom periodu, jer me više ništa drugo ne zanima.
⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀
Naravno da ću vam pisati sveobuhvatnije o ovom delu kada ga procesuiram i makar jednim delom završim sa njim, ali samo delom, jer sa ovakvim ostvarenjima se nikada ne završava. Ona ostaju sa vama i vi sa njima i nemam ja više šta da vam kažem osim da vam skrenem pažnju na En Bojer i njenu memoarsku prozu ,,Ne umirem”, dok se ne saberem malo, pa da ozbiljnije prozborimo o izrazito bitnim temama, za koje do sada imate @belgraddofska i @cvojislava koje su o ovoj knjizi pisale. 
⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀
Do tada mogu da vam ponudim vodič za novi jezik bola Bojerove, jer izražavati onaj neopodnošljivi bol na numeričkim skalama nema smisla, a kako se isti neretko opisuje kao ,,neopisivi bol”, autorka nudi idejno rešenje za njegov adekvatan opis rečima koji bi se najvećim delom sastojao od pesama Emili Dikenson:
⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀
,,341 Iza velike boli - Osećanja se koče x
477 Nema čoveka koji ume da odredi pravac očaja x
584 Prestalo je da me boli x
599 Bol postoji tako krajnji x
650 Od praznog je bol sazdana x
761 Od praznine do proznanine x
1049 Bol ima samo jednog poznanika i to je smrt”
⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀
Ja sam trenutno od praznine do praznine. Kako vi stojite?
⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀
#enbojer #neumirem #theundying #anneboyer #knjigolovka2021 #igreads #balkanbookstagram #knjige #citanje #knjizevnost #pulitzer #redboxknjige
#Repost @unbearably_bookish
• • • • • •
Prvo, hvala gospođi @belgraddofska što mi je skrenula pažnju na ovu knjigu. Čim sam pročitala to što je ona imala o njoj da kaže, uhvatio me je neizdrž. Znate ono kad naprosto imate osećaj da morate da se dokopate neke knjige što pre? Pa, osećaj me nije prevario. ⁣
⁣
Ovo delo ne pripada domenu fikcije, već je memoarsko-filozofska forma koja je prošle godine donela En Bojer Pulicera. Ako ćemo da govorimo krajnje grubo, En piše o (svom) iskustvu samohrane majke koja se bori protiv karcinoma dojke. To jeste centralna tema, ali tako obrađena da je En uspela da od najužasnije stvari koja joj se u životu dogodila izgradi ovo delo neverovatne širine. ⁣
⁣
Ne znam ni odakle bih prišla njenom pisanju da vam ga malo približim - da, ona piše o procesu lečenja karcinoma, bez ikakve zadrške i imalo zamagljivanja slike. Ali, ona piše o još toliko toga, svaka stranica ove knjige je kao pučina; pogled i misao pucaju u negodled. Enina promišljanja o životu, o smrti, o bolesti, o samoći, o bolu, o iscrpljenosti i o još mnogo toga su neprocenjiva. ⁣
⁣
Sa druge strane, ona piše i o zdravstvenom sistemu u kome nema ni trunke empatije, bespoštednom društvenom sistemu kome ni najranjivija ljudska stanja ne znače ništa, brojnim organizacijama čiji je krajnji cilj jedino zarada. Njena promišljanja o bolesti su obogaćena najrazličitijim izvorima, od starorimskih do savremenih. ⁣
⁣
Ipak, ono što je najupečatljivije je neverovatna snaga njenog pera, njene volje i njenog duha. Ona otvoreno piše o svim stanjima kroz koje je prošla, ne prestajući ni jednog trenutka da voli život, ljubav, porodicu, prijatelje! ⁣
⁣
Od srca vam preporučujem ovo blago od knjige, kako ju je @estergrinvud već okarakterisala. ⁣
⁣
p.s. Ako želite da pročitate ovu knjigu, obratite pažnju na sutrašnji post! ⁣
⁣
#knjigolovka2021 #theundying #anneboyer #redboxknjige #enbojer
FLAJŠMAN: Da li vam se sviđa kako naslovi vaših knjiga zvuče na španskom? Da li postoji neka vrsta satisfkacije kada vidite prevode svojih knjiga?

BERNHARD: Ne, uopšte. Zabavno je, ali nema nikakve veze sa onim što ste napisali zato što je to knjiga onog koji ju je preveo. On ide svojim putem i njegov put uvek izbija u prvi plan. Prevedena knjiga uopšte ne nalikuje originalu. Ona je poput leša koji je auto gazio sve do neprepoznatljivosti. Vi možete da pokupite te ostatke, ali to ničemu više ne služi. Prevodioci su nešto užasno. Oni su siromašni ljudi koji ništa ne zarađuju za svoje prevode, dobijaju najniže honorare, skandalozno niske, kako se to kaže, a i rezultat njihovog rada je užasan tako da se to na kraju izjednači. Kada radite nešto što nije ništa, onda i ne treba ništa da dobijete za to. Zašto bi neko uopšte prevodio, trebalo bi odmah nešto svoje da napiše, zar ne? Prevođenje je jeziv način služenja. Meni se dopada samo naslov - Trastorno, zvuči lepo kao zamena za Verstörung. Ali Verstörung mi ipak za nijansu lepše zvuči. No, dosta o tome.

Intervjui s Tomasom Bernhardom, uskoro kod nas.

Preveo Novak Guslov 

#tomasbernhard #edicijamonolozi #redboxknjige
Predstavljamo vam knjigu Ne umirem, prvu knjigu u okviru naše nove edicije pod nazivom Između svetova.
U ovoj knjizi, koja je 2020. nagrađena Pulicerovom nagradom u kategoriji nefikcije, iskustvo En Bojer kao samohrane majke koja se leči od karcinoma, postaje početna tačka ambicioznog i britkog ispitivanja bolesti, pri čemu autorka crpi izvore koji sežu od zapisivača snova iz starog Rima do današnjih vlogera, prevaranta i fetišista. Suočena s popularnim smeštanjem kancera u okvire lične krivice – jela si previše slanine, pila previše alkohola ili pušila previše cigareta – autorka sagledava temu iz šireg ugla kako bi obuhvatila i zagađeni svet koji nas okružuje, i neravnopravnosti i eksploatacijske uslove rada koji su i sami jedan od uzroka bolesti. Ona istražuje šarlatanstvo, žrtve i ekološku cenu kancera pod kapitalizmom, i detaljno se bavi delima koje su kroz istoriju o svjoj bolesti i smrti pisale žene, između ostalih Odri Lord, Keti Aker i Suzan Sontag.
Beskrajno iznenađujuća i duboko humana, Ne umirem je Bolest kao metafora za 21. vek: meditacija o raku, industriji raka, prijateljstvu, zajednici, bolestima ali i lepotama savremenog življenja iz pera istinski genijalnog mislioca i pisca.
Ako ste zainteresovani za knjigu, slobodno nam pišite. Za sada je možete pronaći u knjižari Beopolis u Domu omladine, a uskoro će biti dostupna i u svim ostalim većim knjižarama.

#enbojer #neumirem #pulicerovanagrada #memoarskaproza #nefikcija #redboxknjige #edicijaizmeđusvetova
Korpa
Kasa
X