Mario Benedeti

Dug je zao drug, kaže se u našem narodu i cilj ove moje priče o zaduženom prevodu, koja počinje daleke 1981. godine, jeste da na neki način namirim taj dug. U to vreme, kada smo Milena Trobozić i ja spremale diplomski iz španskog, jugoslovenska izdavačka kuća Prosveta nam je ponudila da napravimo izbor priča Marija Benedetija (1920-2009) i prevedemo ih na srpskohrvatski. Tako je ovaj latinoamerički pisac postao neizbrisivi deo naše biografije. Istovremeno, nas dve smo se uključile u već izgrađenu spisateljsku karijeru jednog od najvećih urugvajskih pisaca XX veka. Zahvaljujući našem prevodu njegova biografija je, od trenutka kad je knjiga pod naslovom Smrt i druga iznenadjenja ugledala svetlo beogradske jeseni, bila obogaćena prevodom na još jedan, za njega prilično egzotičan jezik.

I mada je to ukrštanje životnih tokova postalo nepobitna činjenica čim su prvi odštampani primerci knjige sa Benedetijevim i našim imenima stigli 1982. godine na Sajam knjiga, put pretapanja njegovih savršenih, glatkih španskih rečenica u rečenice našeg maternjeg jezika je bio trnovit. I dan danas, skoro četrdeset godina kasnije, sećam se ponosa i straha koji nas je obuzeo kad smo otvorile četiri zbirke Benedetijevih pripovetki: Tog jutra (1949), Montevideanci (1959), Smrt i druga iznenađenja (1968) i Sa i bez nostalgije (1977) koje nam je glavni urednik Prosvete predao pošto smo potpisale prvi ugovor u našim životima. Trebalo je to iščitati, odlučiti šta da prevedemo i prevesti.

Negde 1993. ili 1994, kad je Benedeti – koji se krajem osamdesetih vratio u Urugvaj – držao književno veče u Buenos Ajresu, Branko mu je prišao da ga pozdravi i urugvajski pisac mu je rekao da ne samo da mu nisu platili autorska prava nego mu ni primerak knjige nisu nikada poslali. I na kraju krajeva, on nije čak ni pare tražio, nego je rekao da bi voleo da mu umesto novca pošalju grafiku ili sliku nekog našeg jugoslovenskog autora. I kad je Branko to preneo našem izdavaču on je samo slegao ramenima i opsovao.

Bilo je to vreme kada je Markes dobio Nobelovu nagradu za književnost, kad smo se zavodili na beogradskim žurkama prepričavajući još neprevedene Borhesove i Kortasarove priče, kada su u Beogradu knjige na španskom mogle da se kupe samo u knjižari SKC-a i kada se na TV ekranima još uvek nisu vrtele latinoameričke sapunice. Mislim da smo te godine na FEST-u Milena i ja strašno želele da gledamo film Karlosa Saure Krvave svadbe samo da bismo čule španski jezik. Bilo je to pre nego sto se u Beogradu otvorio Institut Servantes i pre nego sto se reč balkanizacija odomaćila u globalnom žargonu. Verovale smo tada da jezik može da se razume, stvarno da se razume, samo ako se u njemu živi, a nama je u to vreme još uvek nedostajalo da živimo i sanjamo na španskom.

I pored svega, usudile smo se da zaronimo u Benedetijeve rečenice, izronimo na srpskohrvatskom i da pretočimo njegov jezik u naš. Uspele smo da savladamo lavirint urugvajskog španskog i da razrešimo sve jezičke sumnje. I dok sada iščitavam naš prevod, izgleda mi kao da je neki arhiv prošlosti ispunjen tišinom između slova, čini mi se da jedan deo mene i dalje mukotrpno traži reči koje odgovaraju Benedetijevim idejama dok ih ona druga, koja je takođe ja, kritički čita i prosuđuje.

U vreme kad smo Milena i ja pokušavale da prenesemo sve moguće konotacije Benedetijevih priča iz pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina, Urugvaj se nalazio pod surovom vojnom diktaturom (1973-1985) i autor je živeo prvo u kubanskom, a onda i španskom egzilu.

Urugvaj je relativno mala nacija, stisnuta izmelju dva giganta, Argentine i Brazila, ali je njen glavni grad, Montevideo, u našoj zemlji, čije nas je lagano umiranje čekalo u ne tako dalekoj budućnosti, postojao kao mesto prvog Mundijala 1930. godine kada smo uspeli da postignemo još uvek neprevaziđeni reprezentativni fudbalski uspeh i osvojimo problematičnu bronzanu medalju sa kojom je posle bilo i nekih uzimanja i davanja. Mada tih dalekih osamdesetih godina ni film ni serija Montevideo Bog te video još uvek nisu bili napravljeni, fudbalski navijači su znali da smo u polufinalu katastrofalno izgubili sa 6:1 od budućeg svetskog šampiona i da su dva gola bila nepravedno primljena.

Međutim, iako priča koju želim da ispričam nije o mogućoj nepravdi Mundijala, ona je ipak o nepravdi, zaduženom prevodu i namirivanju duga. I sto se duga tiče, ne mislim na onaj dug koji prevodioci uvek osećaju prema originalnom tekstu sa koga prevode i na sva ona značenja koja se izgube prilikom promene izvorne u prevedenu priču i samim tim izdaje onoga što je pisac napisao. Milena i ja smo do kraja ostale verne originalu iako smo se slatko smejale dok smo zamišljale zbunjene čitaoce suočene sa rečenicama u kojima se opisivala jeziva žega Božićnog sunca! Vrućina? Za Božić? Naš juli i avgust iz severne hemisfere su bili meseci hladnoće i ledenih vetrova u Benedetijevom Montevideu. Na kraju, ponosne što smo se izborile sa svim nijansama kulturoloških i generacijskih razlika, predale smo rukopis i željno brojale dane do Sajma, kada je naš prvi veliki prevod trebalo da izađe. I u stvari ovaj dug koji mi ne da mira, počinje da teče negde od tog trenutka.

Za izbor i prevod 31 priče iz četiri zbirke su nas lepo platili. Bar je to nama studentkinjama tako izgledalo, mada bismo knjigu prevele i za džabe. Samo da vidimo naša imena na istoj strani sa Benedetijevim.

Mnoge inflacije i hiperinflacije su od tada prošle i ne sećam se tačne sume, ali znam da sam za taj novac uspela da kupim dobar deo avionske karte za Čikago. Karta je bila povratna, ali ja se nikada nisam vratila i kad sam po prvi put 13 godina kasnije putovala od Čikaga do Beograda, ni karta više nije važila, a ni avionska kompanija PAN AM ni Jugoslavija više nisu postojale. Ne samo da me je urugvajski pisac spasio građanskog rata i doprineo mom prestižu kao prevodiocu Marija Benedetija u trenucima kad bih konkurisala za stipendije za postdiplomske studije, nego mi je bukvalno platio put.

Prošlo je već 40 godina od tada i u međuvremenu je Milena prevela Markesa, Izabel Aljende i mnoge druge književnike, imala pozorišnu karijeru i čak i sama postala pisac, da bi se onda pre dvadesetak godina i ona preselila u Ameriku. Ja sam završila postdiplomske studije i postala profesor latinoameričke književnosti na Univerzitetu u Viskonsinu, ne mnogo daleko od Čikaga.

Kada sam za Božić 1993. godine po prvi put putovala u Montevideo, nisam mogla da ne pomislim na ,,decembarsku vrućinu“ koju sam upoznala kroz Benedetijeve priče. Fikcija ne laže, shvatila sam dok sam se preznojavala na prelepoj i prepunoj plaži Punta del Este. I mada moja zemlja više nije postojala, pasoš Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije je još uvek važio, tako da su mi činovnici urugvajske ambasade u Buenos Airesu, uvek spremni da poštuju zvanična dokumenta (što je Benedeti lepo opisao u svojim pričama), bez problema dali vizu sa kojom sam sledećeg dana ušla u stvarni Montevideo. Našla sam ulicu Solano Antunja 569 gde je živeo lik iz priče “Potkrovlje“. Popila sam kafu u kafiću na uglu Laranjaga i Rivera baš kao u priči ,,Rekvijem uz tost“ i u razgovoru sa nepoznatom devojkom saznala da je zatvor Migelete, iz te iste priče, sada paviljon Pirodnjačkog muzeja. I dok sam se šetala gradom Montevideanaca, nisam mogla da ne pomislim na Benedetija. Da li je ikada saznao za naš prevod?

Bilo je to vreme kada je Markes dobio Nobelovu nagradu za književnost, kad smo se zavodili na beogradskim žurkama prepričavajući još neprevedene Borhesove i Kortasarove priče, kada su u Beogradu knjige na španskom mogle da se kupe samo u knjižari SKC-a i kada se na TV ekranima još uvek nisu vrtele latinoameričke sapunice. Mislim da smo te godine na FEST-u Milena i ja strašno želele da gledamo film Karlosa Saure Krvave svadbe samo da bismo čule španski jezik. Bilo je to pre nego sto se u Beogradu otvorio Institut Servantes i pre nego sto se reč balkanizacija odomaćila u globalnom žargonu. Verovale smo tada da jezik može da se razume, stvarno da se razume, samo ako se u njemu živi, a nama je u to vreme još uvek nedostajalo da živimo i sanjamo na španskom.

I baš ovde, u stvari, taj dug ka čijem izmirenju vodi ova priča, postaje glavni lik. Raspitala sam se kod Branka Anđića, autora pogovora naše Benedetijeve knjige, i saznala da je Benedeti znao za prevod, ali da mu Prosveta nikada nije poslala nijedan primerak knjige. Saznala sam i da, iako je živeo blizu, u Španiji, i bio veliki socijalista, nikada nije posetio Beograd. I, mada je to manje važno za ovu priču o izmirivanju duga, da mu je, kad je bio mali, njegova dadilja Crnogorka recitovala naše epske pesme. Branko mi je rekao još nešto: negde 1993. ili 1994, kad je Benedeti – koji se krajem osamdesetih vratio u Urugvaj – držao književno veče u Buenos Ajresu, Branko mu je prišao da ga pozdravi i urugvajski pisac mu je rekao da ne samo da mu nisu platili autorska prava nego mu ni primerak knjige nisu nikada poslali. I na kraju krajeva, on nije čak ni pare tražio, nego je rekao da bi voleo da mu umesto novca pošalju grafiku ili sliku nekog našeg jugoslovenskog autora. I kad je Branko to preneo našem izdavaču on je samo slegao ramenima i opsovao.

Kad sam sledeći put otišla u Montevideo, u martu 2008, tačno sam znala šta treba da uradim. Ponela sam jedan od svoja dva primerka koja su ,,živela“ u moje dve domovine sa namerom da mu ga poklonim i tako namirim dug.

Moj prijatelj Iber Konteris iz Urugvaja je poznavao Benedetija i uspeo da mi zakaže sastanak sa njim. Ne samo da ću moći da se šetam ulicama grada koji sam upoznala preko njegovih priča, mislila sam, nego ću moći i da mu se zahvalim što mi je otvorio nove puteve u životu, ukazao kako da prepoznam drugo lice stvarnosti, što je pisao čudesne priče o samoći, rutini, svakodnevnom životu (koji nikada nije baš tako svakodnevan kad se malo začeprka), o problemima u ljudskim odnosima, o neumitnom prolasku vremena, o smrti i drugim iznenađenjima. Htela sam da mu se zahvalim što je do kraja verovao u ljudsku čast i što je dao autorska prava izdavaču koji je imao daleko manje časti i poštenja i što je svojim pričama obogatio mnoge čitaoce na srpskohrvatskom jeziku koje sam tokom ovih 40 godina sretala na raznim meridijanima i čije bi se lice ozarilo kad bismo došli do toga da sam ja jedan od prevodilaca te knjige koju, eto, oni još uvek čuvaju na polici i koja im toliko znači, i iz koje se još uvek sećaju one priče u kojoj…. Htela sam i da mu ispričam kako me je pre deset godina jedan od tih čitalaca pronašao u Americi jer je hteo da pravi kratki film na osnovu priče “Samo za predmete“ i pošto nije kod sebe u Njujorku imao primerak knjige, zamolio me je da mu je ja pošaljem. Želela sam da se zahvalim Benedetiju što je poklanjao ne očekujući da nešto dobije za uzvrat i što je meni i svim ostalim čitaocima dao mogućnost da vidimo da svet nije ni tako veliki, ni toliko tuđ i da imamo puno toga zajedničkog iako živimo tako daleko jedni od drugih. Sve to sam htela da mu kažem dok sam zamišljala kako mu poklanjam primerak ,,njegove“ knjige koja je u stvari bila ,,naša“.

Dva dana pre dogovorenog sastanka, čim sam sišla s broda, moj prijatelj Iber koji je organizovao naš susret mi je saopštio da je Benedeti teško bolestan, da je prebačen u bolnicu i da je njegov sekretar otkazao sastanak. Umro je nekoliko meseci kasnije. Priču o svetovima koje mi je prevod njegovih priča otvorio nikada nije čuo, a knjiga je i dalje kod mene.

Ako sam nešto naučila iz Benedetijevih pripovedaka, to je da priče, uključujući i one o nenamirenim dugovima, imaju sopstveni život i slobodu. Slobodu izbora, kretanja, skretanja i iščekivanja. Evo, na primer, ko je ikada mogao da pomisli da će nas ove čudne i strašne pandemijske godine, jedan od tih čitalaca mog i Mileninog prevoda, kontaktirati povodom objavljivanja novog izdanja Benedetijevih priča. Jer šta bi moglo više da razduži dug prema Benedetiju nego mogućnost da novi čitaoci imaju priliku da uđu u njegove priče. A RED BOX, izdavač sa daleko više časti i poštenja, tu je da im odškrine vrata i omogući deo onog zadovoljstva koje smo svi mi, sledbenici Benedetijeve proze, u nekom trenutku osetili.

Ksenija Bilbija
Madison, Viskonsin, 2021.

.

Priključi se razgovoru

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Za dalje čitanje

@redboxknjige
Da odmah razjasnimo: Cilj ovog eksperimenta nije uspeo. Ne mogu da priložim nijednu priču koju sam napisao zajedno s algoritmom koja bi bila dovoljno dobra da bi se objavila kao umetničko delo, a ne prosto kao proizvod jednog eksperimenta. Osim toga, ispostavilo se, što sam već i spomenuo, da je CTRL sposoban isključivo za pisanje kratkih tekstova. On je prijatelj fragmenta i nadrealizma, više je Kafka nego Dikens; za više od jedne strane nije kadar. I opet je neretko izbacivao zadivljujuće stvari, i bilo je momenata za koje bih, da ne znam za bolje, rekao da su znaci istinske inspiracije.

Dizajn korica: Lazar Mijanović 
Preveo s nemačkog: Novak Guslov 

Knjigu Moj algoritam i ja možete kupite preko našeg sajta kao i u velikom broju drugih knjižara širom Srbije.

#mojalgoritamija #danijelkelman #redboxknjige
Tizujemo vas fotografijama nekoliko Vendersovih filmova kako biste naslutili koja knjiga se kuva u našoj izdavačkoj radionici.
#redboxknjige  #vimvenders
Sva naša izdanja možete kupiti i tokom trodnevnog sajma u @ukparobrod u periodu od 4. do 6. novembra. 
Zajedno s nama biće i naše koleginice iz @edicijeradnisto @knjizevna_radionica_rasic
NOVA KNJIGA NA POMOLU!
Danijel Kelman, "Moj algoritam i ja"

Nepoznata tehnološka firma iz Kalifornije razvila je moćan algoritam za generisanje teksta i došla na ideju kako bi bilo zanimljivo pustiti veštačku inteligenciju i jednog pisca da zajedno napišu priču. Danijel Kelman je pisac koji je dobio tu priliku, a u knjizi "Moj algoritam i ja" on opisuje svoje putovanje u Silicijumsku dolinu i eksperimentalni rad s algoritmom. Bavi se temama kao što su veštačka inteligencija i njene opasnosti, ali i vrlo detaljno opisuje šta konkretno znači raditi s visoko razvijenim softverom ovakve vrste, pokazujući nam istovremeno njegove mogućnosti i ograničenja. Danijel Kelman je jedan od retkih pisaca koji su imali priliku da zavire u (moguću) budućnost svoje profesije, a ova knjiga predstavlja svedočanstvo tome.

Uskoro u svim bolje opremljenim knjižarama i na našem sajtu.

Preveo Novak Guslov

#danijelkelman #mojalgoritamija #redboxknjige
"Bili smo premoreni od rada, ali opijeni sopstvenim radom."

"Bili smo usamljeni, ali nesposobni da stvorimo veze neophodne da svoju usamljenost okončamo."

"Bili smo bolesni pod glazurom potpunog zdravlja, i potpuno zdravi u svetu koji je bivao sve bolesniji."

Na mnogim postovima posvećenim knjizi En Bojer, videli smo veliki broj zalepljenih stikera i dosta vas je naglašavalo kako ste tokom čitanja bili gotovo prisiljeni da često podvlačite delove teksta koji su na vas ostavili veliki utisak. Slobodno ih podelite s nama.

#enbojer #neumirem #redboxknjige #edicijaizmeđusvetova
Benedetijeve priče pored Volfganga Hilbiga u izdanju @edicijeradnisto među naslovima koje najčešće tražite u knjižari @bookastore Bulevar. U dobrom društvu!
Možemo slobodno da kažemo da je Levitan jedan od najkontroverznijih slovenačkih romana XX veka. Prvi put objavljen 1982. u Sloveniji, Levitan je zbog svoje provokativnosti i opisa atmosfere socijalističkih zatvora morao čekati 10 godina na objavljivanje. Preko Levitana i njegovih zatvorskih drugova upoznajemo poseban i samosvojan svet, svet bez nade, nabijen najrazličitijim ljudskim sudbinama i strastima, ali pun zapanjujuće ljudskog, neuništivog, bilo da se radi o nasilju nad ljudima, erotizmu ili o nagonu da se preživi. Evo šta Miljenko Jergović kaže o njemu:

„Nimalo Zupan nema sentimenta prema sebi i svom stradanju. On je satir, a ne mučenik, i više je seksa u njegovu romanu, nego što je zatvorskoga zlostavljanja. Osim toga, nije on nevinašce, niti sebe tako predstavlja. U zatvoru je završio jer se napio i tako pijan nekome iz slovenskoga političkog vrha dojavio da je Tito, kako je izvijestio švicarski radio, upravo podnio ostavku. Godina je bila 1948, malo nakon Rezolucije Informbiroa. Ujutro je pred nosom ugledao četiri revolverske cijevi, mamuran.“

#levitan #vitomilzupan #redboxknjige
Đoković je preokrenuo i na putu je da pobedi (nadam se da ga nismo urekli) tako da, bez brige, možete da se družite s nama u ovoj prijatnoj atmosfer KC Grada.  #redboxknjige
N O V  A  knjiga u izdanju RED BOX-a. 
Antologija najboljih priča najznačajnijeg urugvajskog književnika:
ČUDNO, ČUDESNO, ČUDOVIŠNO Priče iz Montevidea
Reposted from @belgraddofska PAŽNJA, PAŽNJA! Napisala sam tekst o En Bojer! Kliknite na #linkinbio👆 jer ovo je mali korak za čoveka a veliki za moj izlazak iz tužne epizode. ❤📖
•
#redboxknjige
#neumirem
#enbojer
#knjigolovka2021
#čitajmožene
#balkanbookstagram 
#anneboyer
#theundying
#serbianedition
#pulitzerprizewinner
#knjizevnost
#knjigesuljubav
#knjigesuin
#knjiškazajednica
#volimknjige
#volimdačitam
#knjigoljupci
#čitanjejein
#američkaknjiževnost
#delfikutak
#nonfictionbook
#americanliterature
#womenauthors 
#bookoftheyear 
#igreads 
#readersofinstagram 
#igreading
#greatbook 
#mustread
Miljenko Jergović o Merlinki:

"Terezin sin priča je o životnome mučeništvu, i kada bismo je sveli na golu fabulu, na faktografiju ljudske egzistencije, priča Vjerana Miladinovića sličila bi kratkim i poučnim hagiografijama, žitjima kršćanskih svetaca, predraskolnih i poslijeraskolnih, čije je cjelokupno zemaljsko postojanje bilo jedna velika patnja, iza koje je stajala duboka vjera, ali i potreba da se bude u skladu s vlastitom prirodom. Između njih i autora ove knjige naročite razlike nema, osim što ne postoji vjera, niti uvjerenje, nema društvene skupine koja bi tog ljudskog stvora smatrala svojim svecem ili koja bi jedan od tristošezdesetpet dana u godini, ili barem onaj tristošezdesetšesti prestupni dan slavila kao Dan svete Merlinke.

Terezin sin se, naravno, može čitati i na neki drugi način: iz sociološke perspektive, kao autorefleksija transrodne osobe u vremenima socijalizma – ili još nešto učenije od toga. A može se čitati i bez ikakve primisli i tendencije, kao što se čitaju dokumenti čovjekove sudbine. Jedino što ovaj tekst traži, bez čega on ne može, jest minimum ljudske i čitateljske empatije. Bez toga, bez empatije, Terezin sin idealan je da ga se ritualno spali na nekome od beogradskih, zagrebačkih, jugoslavenskih trgova. I da tako priča krene ispočetka i da tako ponovimo naš tužni dvadeseti vijek."

Prema rečima savremenika, bio je dobar čovek, ljudi u kraju su ga simpatisali. Često su ga viđali dok hrani pse lutalice na Kalemegdanu. O sebi je govorio kako u ženskom, tako i u muškom rodu. Ubijen je 22. marta 2003. godine u ulici Grge Andrijanovića.

Knjigu možete kupiti na redboxknjige.rs.

#terezinsin #merlinka #vjeranmiladinovic #redboxknjige #redboxizdavastvo
#Repost @unbearably_bookish
• • • • • •
***DARIVANJE***⁣
⁣
Rešila sam da vam poklonim jedan primerak “Ne umirem” En Bojer jer: ⁣
- govori o vrlo važnim temama⁣
- predivno je napisana⁣
- knjiga je kojoj se apsolutno treba vraćati⁣
Ono što treba da uradite je da me pratite, da lajkujete objavu i da mi u komentaru preporučite knjigu iz domena nefikcije koja vas je oduvala! ⁣
Igramo se do sutra popodne, a ekipa iz @makart_store će biti odgovorna za dostavu ovog dragulja pobedniku! ⁣
⁣
Darivanje važi za teritoriju Srbije, a sponzorišem ga me, myself & I.⁣
Srećno! ⁣
⁣
#darivanje #darivanjesrbija #giveawaysrbija #neumirem #enbojer #theundying #anneboyer #booklover #bookstagram #lovereading #redboxknjige
Korpa
Kasa
X